The Mysterious Stranger

Šarmantan je, samouveren i uznemirujuće ljubazan, i osvaja poverenje dečaka sitnim čudima pre nego što im kaže da se zove Satana, sestrić onog palog, anđeo koji je posmatrao čitavu ljudsku istoriju i ne oseća prema njoj baš ništa. Priziva sićušne žive ljude, a potom ih uništava bez trunke griže savesti, nastavljajući rečenicu tamo gde ju je prekinuo. Mi ne možemo činiti zlo, objašnjava, a nemamo ni želje da ga činimo, jer ne znamo šta je ono. Čovek je, kaže, sazdan od zemlje i opterećen Moralnim čulom; anđeli su Neuništivi.

Twainova blistava proza gradi pastoralnu tišinu, a potom pušta da užas padne kroz sam ravni ton pripovedanja. Satana kolevi ranjenog psa i izlečuje ga pod mesečinom; trenutak kasnije, zdrobi čitav mali svet sopstvenog stvaranja i navede dečake da zaigraju nad grobom. Njegov odlazak — kad se stanji u svetlucav, dugin mehur koji jednom odskoči i pukne — ostavlja ih u čuđenju i sumnji, nikada više posve kadre da budu tek dečaci.

Ono što počinje kao seoska komedija otvara se, poglavlje za poglavljem, u kosmičku teologiju — raspravu o Bogu, slobodnoj volji i o tome šta znači biti malen pod ravnodušnim nebom. Dečaci su vezani ćutanjem i uvučeni sve dublje u svoje čudno prijateljstvo, a s njima je uvučen i čitalac, ka pitanjima koja Twain postavlja ne ispuštajući nikada sasvim svoju duhovitost.